DOK NAM DECA STRADAJU NA PEŠAČKIM PRELAZIMA STRUKA I POLITIKA ĆUTE!
piše: Igor Velić, master inženjer saobraćaja | 09.02.2023. | 3 minuta čitanja
Na samom početku da ne bi bilo pogrešnog tumačenja namere, onim što je izneto u tekstu nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja bezbednosti dece u saobraćaja na teritoriji R. Srbije. Jedino to i ništa drugo.
Polazim od zadate činjenice da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a deca su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva.
Ovaj tekst je posvećen Nikolini Janković iz Kragujevca, Melisi Zecović iz Novog Pazara, Maji Zarić iz Kragujevca, Bogdanu Gavrilović iz Vlasotinaca, Davidu Mormera iz Sombora, Maksimu Vujić iz Obrenovca i njihovim porodicama.
Ovi traumatični događaji u proteklim dva mesaca u R. Srbiji izazivaju nemerljivu patnju i tugu, ali i ekonomske teškoće za porodice nastradale dece. Zbog takvog sleda događaja pati i celo društvo, trpeći ozbiljne udarce i ostajući bez svoje mladosti, takozvane „snage društva“.
Stradanje dece na bilo koji način, a posebno u situaciji koju je moguće sprečiti, predstavlja ogroman udarac za porodicu i čitavu zajednicu. Stoga je dužnost svih članova društva da spreči da se životi dece dovode u opasnost u saobraćaju. Njihova bezbednost je veliki izazov za sve, a posebno za one čiji je to profesionalni poziv.
Više o tome ko je odgovoran zbog stradanja dece u saobraćaju pročitajte na narednom linku
Već decenijama unazad, ljudi iz struke i politike su kreirali saobraćajni sistem koji isključivo zadovoljava potrebe samo i jedino motornih vozila.
Naši donosioci odluka i kreatori sistema prilikom saobraćajnog planiranja izbegavaju da uvaže da je ulica je osnovni arhitektonski prostor grada, i da nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju (dece, pešaka, biciklista, osoba sa invaliditetom itd.) i od nje zavisi život naselja i ljudi koji tu žive.
Te nam je stoga u našim lokalnim samoupravama potrebna primena Humanog inženjeringa. Koncepta koji zahteva drugačiji pristup u rešavanju problema i drugačije oblikovanje saobraćajnog prostora, uz primenu inovativnih, praktičnih i jednostavnih rešanja koja bi zadovoljila sve učesnike u saobraćaju. Drugim rečima, uređenjem grada treba se fokusirati na čoveka i stvarnim zahtevima i potrebama koje imaju ranjivi učesnici u saobraćaju.
Ovde je bitno reći da putna infrastruktura i saobraćajni sistem nisu prilagođeni za naše najmlađe sugrađane. Primera radi uzeću grad Bor, mesto gde živim i radim. Pojedina gradska naselja nemaju trotoare ili pešačke staze i deca su prinuđena da se kreću kolovozom. Dok sa druge strane, gradska naselja koja imaju trotoare uglavnom su zauzeta parkiranim vozilima, te su stoga deca ponovo prinuđena da se kreću kolovozom. U Boru ne postoje biciklističke staze/trake, zone 30, zone usporenog saobraćaja itd. U zonama škola ima po nekoliko vrsta problema od neadekvatnog obeležavanja odgovarajućom saobraćajnom signalizacijom i opremom do raznih vrsta saobraćajno-tehničkih, građevinskih, urbanistističkih i arhitektonskih problema. Takođe, grad nema svoju strategiju za bezbednost saobraćaja, akcioni plan, katastar saobraćajne signalizacije, plan održive urbane mobilnosti itd.
Tragično je što Bor nije usamljen po ovom pitanju, već većina lokalnih samouprave se nalazi u istom stanju, što je moramo priznati poražavajuće.
Više o poražavajućim rezultatima Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja pročitajte na narednom linku
Oslo i Helsinki su uveli smanjenje brzine na 30 km/h u naselju, i za godinu dana nijedan biciklista ili pešak nije poginuo! Ovakve mere pokazale su se vrlo efikasne i u Norveškoj, Belgiji, Holandiji i Španiji.
Mi danas lupom moramo da tražimo saobraćajne inženjere i ljude iz politike koji podržavaju i aktivno rade na promociji i primeni zona 30, zona usporenog saobraćaja, biciklističkih staza/traka itd.
Poražavajuće je da naši donosioci odluka i kreatori sistema jednostavno ne vide decu, pešake, bicikliste i osobe sa invaliditetom!
U prilog gore navedenom govori i poražavajuća statistika. U proseku, godišnje u Srbiji pogine oko 150 pešaka i biva povređeno oko 2.900 pešaka. Drugim rečima, u proseku, skoro svaki drugi dan jedan pešak pogine i svakog dana bude povređeno oko osam pešaka!
Tragičan podatak je da je svako treće dete koje je smrtno stradalo u saobraćajnim nezgodama bilo pešak!
Takođe je poražavajuće da je u proteklih mesec dana u saobraćajnim nezgodama poginulo osmoro biciklista, što je dvostruko više u odnosu na isti period prošle godine!
I ovde ponovo dolazimo do odgovornosti donosioca odluka i kreatora sistema. Naime, Biciklistička unija Srbiji je uputila predlog MUP-u za izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojim bi se povećala bezbednost biciklista u saobraćaju. Predstavnici MUP-a nisu uvažili nijedan predlog!
Predlog za izmene ZOBS-a u korist biciklista je dostupan na narednom linku
Kao master inž. saobraćaja zastupam i kroz svoj rad aktivno promovišem savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Tako da umesto samo pravne odgovornosti, neophodno je pričati o stručnoj, moralnoj i političkoj odgovornosti! Umesto samo priče o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora sistema!
Kako se donosioci odluka i kreatori sistema odnose prema ranjivim učesnicima saobraćaju ilustruje još jedan primer iz Bora. Gradska upravu u Boru nije podržala GIS platformu za ranjive učesnike u saobraćaju (www.bicibor.rs) i predlog mera kako bi se njihova bezbednost u saobraćaju unapredila.
Mi se u R. Srbiji generalno bavimo samo posledicama saobraćajnih nezoda, umesto da se bavimo uzrocima i prevencijom. Nema sistemskog pristupa niti kontinuiteta u radu, i sve nam se svodi na represivne mere saobraćajne policije (kontrole vezivanja pojasa, alkoholisanosti vozača, brzine kretanja…). Dok bi znatno bolje rezultate postigli kombinovanjem preventivnih i represivnih mera.
Nama su danas potrebni ljudi koji bi bili posvećeni bezbednosti saobraćaja. Tako da je nama u Srbiji potrebna revolucija ideja, projekata i inovativnih rešenja u oblasti saobraćaja. I davanje šanse mladim i stručnim ljudima koji nisu spremni na kompromis i korupciju i čije znanje i diploma nisu upitni!
Igor Velić, master inž. saobraćaja
