„Ako suviše dugo gledaš u ambis, ambis će pogledati u tebe.”
Fridrih Niče
Ne postoji ogledalo koje će čoveku iskrenije pokazati lice od saobraćaja. Ni ispovedaonica, ni sudnica, ni filozofska rasprava. Ulica, ta večita scena našeg hodanja i lutanja, ogoljava nas do kosti. Ona čita naše strahove pre nego što ih mi priznamo, prepoznaje naše poraze pre nego što ih izgovorimo. U saobraćaju nema maske koja može da izdrži brzinu, buku i sudar egoizama. Ulica je naša istina, a mi smo u njoj uhvaćeni kao u zamci. Večito smo zarobljeni u nepokretnosti i egzistencijalnoj bedi koja se preliva iz politike, ekonomije i kulture, pa ključa na raskrsnicama, u kolonama, u beskrajnim konfliktima oko parking mesta.
Jer ono što danas zovemo „saobraćajna kultura” nije kultura. To je socijalni simptom. To je otkucaj društvenog srca. Ako je srce istrošeno, ako bije u grču prezira, nepravde, gladi i straha, takav će biti i ritam ulice.
Socijalni model koji proizvodi agresiju kao stil vožnje
„Prijatelju, kočnice ti ne rade baš sve!”
Obojeni program/Kočnice
Svi mi u Srbiji živimo u sistemu koji nas je naučio da je borba za prostor jedini realni odgovor na život. Ne zato što smo divlji, nego zato što smo predugo ostavljeni na milost i nemilost „eliti” koja nam je prvo oduzela dostojanstvo, pa onda i prostor u kojem bismo to dostojanstvo živeli.
Kada god posmatram vozača koji ulazi u raskrnicu kao da osvaja teritoriju, ne vidim samo agresiju i bezobzirnost. Vidim čoveka pritisnutog kreditima, neizvesnim poslom, podozrenjem prema institucijama koje ga lažu i iskorišćavaju, i taj mrak iza njegovih očiju staje u retrovizor. On vozi brzo jer mu je život izmakao kontroli, pa sa četiri točka pokušava da povrati osećaj moći. On ubrzava jer se oseća usporen u svemu drugom. On seče traku jer se plaši da će ga neko preteći u životu.
Opširnije o mašinofiliji pročitaj na narednom linku
Naš saobraćajni sistem radi na pogonu egzistencijalne anksioznosti. Čitava država klizi kao automobil bez kočnica, a mi, pojedinci, pokušavamo da preživimo hvatajući volan što čvršće i pritiskajući gas što žešće. Nasilje na ulici samo je produžena ruka nasilja nad našim životima.
Agresija nije karakter. Agresija je posledica.
Šta je to saobraćajna kultura?
Saobraćajna kultura nije skup pravila. Ona je, u najdubljem smislu, kolektivni moral u pokretu.
U literaturi postoji više različitih definicija, kao i objašnjenja porekla reči kultura. Reč potiče iz latinskog jezika, međutim postoji više reči sličnog značenja, kao što su: colere – negovati, obrađivati, cultus – gajenje, obrada polja, cultura – odnegovan, obrađen, razvijen, usavršen, oplemenjen, od kojih ovaj termin vodi poreklo.
Takođe, pojedini autori definišu kulturu kao ukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti koje je stvorio čovek u svojoj društveno-istorijskoj praksi, radi savlađivanja prirodnih sila, razvoja proizvodnje i rešavanja zadataka uopšte (Veselinović,1982).
Koliko je savremeni čovek kulturan i po definiciji te reči odnegovan, razvijen i oplemenjen ostaje da nam odgovor daju psiholozi, socijolozi i antropolozi.
U klasičnim sociološkim definicijama, saobraćajna kultura obuhvata: norme ponašanja (svesne i nesvesne), stavove prema drugim učesnicima, kolektivnu percepciju rizika, naš odnos prema autoritetu i pravilu i našu sposobnost da delimo prostor sa drugima.
Saobraćajna kultura nije lična osobina, ona se uči iz društvenog ponašanja, prenosi kroz institucije i oblikuje preko političkog, medijskog i ekonomskog modela države.
I upravo zato je u Srbiji devastirana.
Jer kako očekivati empatiju u saobraćaju kada je u društvu nema? Kako zahtevati poštovanje pravila u saobraćaju kada se pravila ne poštuju u Skupštini, Predsedništvu, ministarstvima, na televizijama, na konkursima, u sudnicama? Kako očekivati solidarnost na pešačkom prelazu kada svaka javna institucija poručuje čoveku da je sam i prepušten sebi?
Prema Emilu Dirkemu, društvena anomija1 stvara uslove u kojima devijantna ponašanja postaju verovatnija i društveno raširenija. Ako je društvo konfuzno, neuređeno, nasilno, takav će biti i saobraćaj.
Po mom osećanju stvari moderan čovek je daleko od kulture, jer je što nasilnim putem, što slobodnim izborom okružen i izložen krajnje nekulturnim i neukusnim sadržajima sa televizije, štampanih i elektronskih medija, interneta, bilborda i slično.
Politika koja proizvodi bes u saobraćaju
Naša politička „elita” godinama proizvodi osećanje nemoći. Nisu samo plate male, mala je i mogućnost da utičemo na sopstveni grad, na način na koji se ulice oblikuju, na to kako deca idu u školu, kako osobe sa invaliditetom prelaze ulicu. To sistemsko ponižavanje postalo je duboka društvena trauma. A trauma ima naviku da progovara tamo gde je najmanje očekujemo, u trubi na semaforu, u bahatom parkiranju, u nervoznom trzanju volana kao da time želimo da ispravimo sve nepravede ovog sveta.
Politička apatija se prelila u saobraćajnu agresiju. Onaj koji te izgurava iz trake samo ponavlja ono što gleda svakog dana: jači ima prednost, slabiji ćuti i trpi.
Srbija ne strada zbog „nekulture u saobraćaju”, kako se često kaže u medijima. Srbija strada zbog toga što joj se neprestano šalje poruka da pravila postoje samo za slabe, dok moćni prolaze kroz život kao kroz crveno svetlo, bez posledica i kazni. Kada društveni sistem normalizuje bezakonje, saobraćaj ga samo verno preslika.
O našem stradanju u saobraćaju govori i činjenica da smo prvi u Evropi po broju smrtno stradalih na milion stanovnika!
Opširnije o tome kako smo ubijeni od strane saobraćajnih inženjera pročitaj na narednom linku
Medijska degradacija javnog govora i njen odjek na raskrsnicama
U Srbiji je medijski prostor postao laboratorija poniženja. Javni govor je sveden na psovku, uvredu, pretnju, skandal, strah. Političari urlaju, novinari podilaze, tabloidi svakodnevno proizvode atmosferu linča. Time se oblikuje kolektivna emocionalna klima, a u saobraćaju se ona manifestuje najjasnije.
Kada političari viču, građani trube. Kada mediji vređaju, građani se guraju. Kada je javni govor nasilan, ulica samo kopira ton. Kada društvo izgubi sposobnost da razgovara, ono počne da se sudara.
Saobraćaj je, zapravo, nastavak naše medijske scene, samo bez cenzure i bez montaže. Sve što vidimo na malim ekranima tokom dana, mi oslobodimo na ulici uveče.
Kultura poniženja kao arhitekta naših ulica
Saobraćaj je u Srbiji nastao iz pogrešne premise: da je čovek manje vredan od automobila. Taj model nije slučajan, on je ideološki. On je duboko ukorenjen u neoliberalnoj logici u kojoj se infrastrukturom upravlja kao investicionim kapitalom, a ne kao zajedničkim dobrom. Zato imamo gradove u kojima se ne gradi ono što ljudima treba, nego ono što je politički profitabilno.
Trake se šire jer je moć u brzini. Pešački prelazi nestaju jer su ljudi spori. Biciklisti su potisnuti na margine jer nisu tržišna kategorija. A deca su uvek nevidljiva, jer nisu ciljna grupa autoindustrije.
Opširnije o tome kako smo izbacili decu sa ulice pročitaj na narednom linku
I zato se psihološka napetost u saobraćaju samo gomila. Ulica je dizajnirana kao linearna borba, ne kao prostor zajedništva. Kada se prostor projektuje kao konflikt, konflikt postaje svakodnevica.
Psihologija besa i saobraćajne agresije
Saobraćajna agresija nije puko „nerviranje”. U saobraćajnoj psihologiji ona se definiše kao: intenzivna emocionalna reakcija frustriranog, uplašenog pojedinca, koja se ispoljava kroz opasno, impulsivno ili antisocijalno ponašanje u saobraćaju.
Vozačka agresija je oblik ponašanja sa kojim se svako od nas susreće svakodnevno, bilo kao učesnik u saobraćaju ili posmatrač odvijanja saobraćaja. Fizički sukob, svađa, psovanje, prekomerna upotreba sirene, škripa guma, nepristojne gestikulacije. Sve su ovo društveno neprihvatljiva ponašanja putem kojih se ispoljava vozačka agresija.
Agresija se javlja kada tri sile pritisnu čoveka istovremeno: frustracija (egzistencijalna, radna, porodična), nesigurnost (pravna i institucionalna) i percepcija nepravde (doživljeni osećaj da su drugi privilegovani).
Mi u Srbiji nosimo sve tri.
Saobraćaj je prostor u kome se potisnuti bes oslobađa, jer je jedino tu „društveno dozvoljen”. U tržnom centru ne smeš da vičeš. U kancelariji ne smeš da psuješ. Ispred stranog investitora za kog motaš kablove povijaš glavu i kičmu. Na ulici, kao da smeš sve, dok god se gasiraš2.
Zigmund Bauman je pisao o tome kako savremen život stvara krhke identitete. Krhak identitet u saobraćaju reaguje nasilno, jer je jedino u brzini siguran, jedino u konfliktu vidljiv.
Moderno društvo je ubilo pripadnost zajednici i ostavilo sve nas da se snalazimo sami, te svaki susret postaje potencijalni sukob.
Saobraćajna agresija je zapravo maska straha. A naš politički sistem se hrani tim strahom.
Iscrpljenost kao stil kretanja
Radnici koji voze od jutra do mraka, dostavljači koji jure kilometre pod pretnjom da izgube posao ako zakasne dva minuta, majke koje nose decu kroz grad koji im ne daje ni jedan metar trotoara, sve su to profili modernog čoveka izgnanog iz sopstvenog vremena.
Naša svakodnevica je iscrpljenost. Iscrpljen čovek vozi drugačije od odmornog. Iscrpljen čovek prelazi ulicu sa više straha. Iscrpljen čovek klizi u agresiju lakše nego što misli.
Opširnije o dostavljačima i radu bez prava u gig ekonomiji pročitaj na narednom linku
Kapitalizam koji nas melje na poslu istom agresijom upravlja i našim kretanjem. Današnji radnik nema pravo na prostor. On nema pravo ni na odmor. Njegovo kretanje je samo produžetak njegovog rada: ubrzano, fragmentirano, nesigurno.
Saobraćaj je psihološka topografija društvene eksploatacije. Sve što osećamo, oseća i ulica.
Neoliberalna ekonomija koja dizajnira beton kao oružje
U Srbiji se infrastruktura ne gradi da bi se život olakšao, već da bi se kapital uvećao. Zato su projekti često estetski i politički spektakli bez funkcije. Ulica se posmatra kao investicija, ne kao zajednički dom.
Neoliberalizam je uveo logiku u kojoj se sve meri tržišnom isplativošću: koliko automobili mogu da prođu, koliko brzo, koliko novca će se sliti kroz projekte. A ljudi? Ljudi su postali nuspojava.
Opširnije o tome da li imamo pravo na grad u doba kapitalizma pročitaj na narednom linku
Na taj način je saobraćaj postao alat reprodukcije socijalnih hijerarhija. Ulice služe bogatima da brže prođu, a siromašnima da se sporije kreću. To je pravi urbanizam kapitalizma: brzi autoput za povlašćene, raskrsnice haosa za sve ostale.
I zato se egzistencijalna beda vidi u svakom metru naših ulica. U svakom trotoaru koji se prekida otvorenom šahtom. U svakom semaforu koji radi samo kada mu se prohte. U svakom pešačkom prelazu koji je ostao bez farbe kao što je društvo ostalo bez boje.
Zašto smo baš ovakvi u saobraćaju?
Nismo mi narod koji je „takav”. Mi smo narod koji je ostavljen. I zato se ponašamo kao ostavljeni: uplašeni, defanzivni, impulsivni, nepoverljivi.
Saobraćaj je samo produžetak naše kolektivne psihe: agresija kao odbrana od poniženja, brzina kao beg od siromaštva, bahatost kao kompenzacija za nemoć, kršenje pravila kao jedini način da se osetimo živima u društvu gde se pravila primenjuju selektivno.
To je istina koju svakog dana ispovedamo na ulici.
Šta ulica traži od nas?
Ulica je reka života i osnovni arhitektonski prostor grada, od njenog toka zavisi zdravlje čitave zajednice. Svi se mi ogledamo u njoj. Moraćemo da priznamo sebi da saobraćajna agresija nije problem koji se rešava kamerama ili kaznama. Rešava se politikom koja vraća dostojanstvo, urbanizmom koji vraća prostor, kulturom koja vraća poverenje i ekonomijom koja vraća sigurnost ljudima.
Ulica hoće da budemo bolji, ali ne retorički, nego infrastrukturno. Ne simbolično, nego politički. I dokle god budemo gradili gradove protiv ljudi, ljudi će prezirati vlastiti grad, ulicu, naselje.
Saobraćaj kao optužnica
Na kraju, saobraćaj nije problem, on je dokaz. On je optužnica protiv sistema koji nas je naučio da je život trka, a da je čovek prepreka.
U saobraćaju vidimo sve: i pohlepu, i bedu, i hrabrost, i slabost, i klasnu borbu, i poslednje ostatke ljudskosti.
Opširnije o tome kako je mobilnost postala klasna privilegija pročitaj na narednom linku
Ako želimo bezbedan saobraćaj, moramo prvo izlečiti čoveka. Ako želimo human grad, moramo izlečiti politiku. Ako želimo decu koja će hodati slobodno, moramo ukloniti beton kojim smo zatrpali sopstvenu dušu.
Dok saobraćajna struka u Srbiji glumi neutralnost, saobraćajni sistem koji je kreirala proizvodi nasilje. Jer saobraćaj nije samo tehnički sistem i tehnički problem. Saobraćaj je ogledalo u kojem se ogleda naša egzistencijalna beda.
I pitanje je samo: hoćemo li konačno imati hrabrosti da pogledamo u njega, i da se promenimo.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Reference
1Dirkemova anomija označava stanje društva u kome su društvene norme oslabljene, nejasne ili prestaju da važe, usled čega pojedinci gube orijentaciju o granicama dozvoljenog ponašanja; zakoni i pravila mogu formalno postojati, ali nemaju stvarnu snagu obavezivanja, pa društvo više ne uspeva da obuzda ljudske težnje, želje i ponašanja. Prema Dirkemu, anomija se najčešće javlja u periodima naglih društvenih promena, ekonomskih kriza i slabljenja institucija, kada dolazi do raskoraka između onoga što društvo obećava i onoga što realno omogućava, a njene posledice su porast devijantnog ponašanja, nasilja, socijalne dezorijentacije i anomičnog samoubistva, pri čemu uzrok problema nije u moralnom posrnuću pojedinca, već u poremećenom društvenom poretku koji je izgubio meru, granice i autoritet.
2Gasirati (se): Reč sa dvostrukim značenjem. U kontekstu saobraćaja (koji se koristi u ovom tekstu) odnosi se na agresivno, neodgovorno i prekomerno pritiskanje papučice gasa i nasilničku vožnju, često sa namerom demonstracije moći ili zastrašivanja. U slengu (često prisutnom u muzici poput hip-hopa/trepa), termin znači snažno bodriti sebe ili druge, preuveličavati sopstveni uspeh, važnost ili provokativno „pumpati” atmosferu, odnosno hvalisati se (eng. „to hype” ili „to flex”). Termin na metaforičkom nivou spaja materijalnu i socijalnu moć.
